Prikolica izgleda kao najjednostavnija stvar u saobraćaju, običan sanduk na dva kolica koji se zakači i vozi dalje. U stvarnosti, trenutak kada se kuka spoji, vozilo prestaje da bude vozilo koje poznajete i postaje skup vozila sa drugačijim kočenjem, drugačijim ponašanjem u krivini i potpuno drugom logikom vožnje u rikverc. Zato se BE kategorija ne polaže samo zbog papira, nego zbog toga što se sa prikolicom zaista vozi drugačije.
Vozač sa B kategorijom sme da vuče priključno vozilo čija najveća dozvoljena masa nije veća od sedamsto pedeset kilograma. To pokriva male prikolice za kućne potrebe, prevoz materijala, alata i sitnog tereta. Sve iznad te granice zahteva BE kategoriju, i tu mnogi ljudi nesvesno prave prekršaj, jer im se prikolica vizuelno čini malom. Bitno je da se ne gleda koliko je natovareno u tom trenutku, nego koja je najveća dozvoljena masa upisana u dokumentaciji prikolice.
BE kategorija se odnosi na skup vozila kod koga je vučno vozilo iz B kategorije, a najveća dozvoljena masa priključnog vozila je veća od sedamsto pedeset kilograma i nije veća od tri i po tone. Praktično, sa BE kategorijom se vuku veće prikolice za prevoz automobila, čamaca, motocikala, građevinskog materijala, sena i stoke. Broj osovina na prikolici nije bitan, jer se kategorija određuje po masi, a ne po izgledu prikolice. Vozači koji imaju C1E, CE, D1E ili DE kategoriju mogu da voze i skup vozila BE kategorije.
Ovo je podatak koji spašava od kazne i od pogrešne kupovine. Najveća dozvoljena masa je masa prazne prikolice zajedno sa najvećim teretom koji sme da nosi, i ona je upisana u dokumentima prikolice, dok je na samoj prikolici često i tablica sa oznakama. Kada se na prikolici prevozi automobil, sabira se masa prikolice i masa vozila na njoj, i taj zbir ne sme da prelazi dozvoljenu vrednost. Osim zakona, poštuju se i ograničenja proizvođača vučnog vozila, jer u dokumentaciji svakog automobila piše koliku prikolicu sa kočnicom i bez kočnice sme da vuče.
Osnovni uslov je već položena B kategorija, i to redovna vozačka dozvola, a ne probna. Uz to se traži zdravstvena sposobnost, dakle uverenje lekara, kao i ispunjen starosni uslov, pa se pre upisa proverava aktuelni propis i praksa u auto školi, jer se ovaj deo kroz izmene zakona menjao. Za osobe koje već imaju ispit iz prve pomoći položen za prethodnu kategoriju, taj deo se ne ponavlja. Teorijski deo se za BE kategoriju u praksi radi kroz kraću pripremu, jer je gradivo saobraćaja već pređeno.
Obuka za BE kategoriju je znatno kraća od obuke za B kategoriju, jer se ne uči vožnja od nule nego rad sa skupom vozila. U praksi je to sedam časova praktične obuke, gde se najviše vremena posvećuje kretanju u rikverc, parkiranju i spajanju i razdvajanju prikolice. Ispit prati sličnu logiku kao za B kategoriju, sa poligonskim radnjama i vožnjom u saobraćaju pred komisijom. Ono što najviše iznenadi kandidate je da su sve radnje sporije i zahtevaju veći prostor, pa se planiranje unapred postaje glavna veština.
Prikolica menja tri stvari odjednom, ukupnu masu, dužinu skupa i raspored težine. Veća masa znači duži put do zaustavljanja, veća dužina znači da zadnji deo skupa preseca krivinu drugačije od prednjeg, a težina na kuki menja ponašanje zadnje osovine vučnog vozila. Zbog toga se pojavljuje i takozvano klaćenje prikolice, gde prikolica počne da se ljulja levo desno na većoj brzini. Kada se to javi, ne koči se naglo i ne okreće volan, nego se gas mekano otpušta i skup pušta da se sam smiri.
Većina problema sa prikolicom nastaje zbog lošeg tovarenja, a ne zbog vožnje. Osnovno pravilo je da najteži deo tereta ide iznad ili blizu osovine prikolice, i to nešto više prema prednjem delu, kako bi na kuki ostao pozitivan pritisak. Ako se sav teret pomeri nazad, prednji deo prikolice postaje lagan i skup postaje nestabilan već pri osrednjoj brzini. Teret se obavezno vezuje kaiševima da se ne pomera tokom vožnje, jer pomeranje tereta u krivini menja ponašanje skupa u sekundi.
Prikolica seče krivinu unutrašnjom stranom, pa se u zavoj ulazi šire i sporije nego bez nje. Kod skretanja desno u uzak ulaz obavezno se prvo pogleda gde će proći zadnji točak prikolice, jer se često zakači ivičnjak ili bandera. Preticanje sa prikolicom traži dvostruko dužu preglednost i dvostruko više vremena, pa se u praksi izvodi samo kada je razlika u brzini velika i pregled potpuno čist. Posle preticanja se u desnu traku vraća znatno kasnije, kada se u retrovizoru vidi celo preticano vozilo i još deo puta iza njega.
Kočenje sa prikolicom počinje mnogo ranije i izvodi se mekano, u dugom i ravnomernom pritisku. Nagli pritisak kod prikolice bez kočnica pomera masu prikolice na vučno vozilo i može da izbaci skup iz putanje, posebno na mokrom kolovozu. Zato se odstojanje udvostručuje u odnosu na uobičajenu vožnju, a na nizbrdici se koristi niža brzina i kočenje motorom umesto stalnog držanja pedale. Prikolice iznad određene mase imaju sopstveni sistem kočenja, najčešće inercioni, i taj sistem se pre puta proverava.
Rikverc sa prikolicom je veština kod koje se najviše greši, jer se prikolica ponaša obrnuto od očekivanja. Pravilo koje pomaže je da se ruka drži na donjem delu volana, jer se tada volan pomera u smeru u koji želite da prikolica ide. Radi se veoma malim korekcijama i vrlo malom brzinom, jer se ugao između vozila i prikolice menja mnogo brže nego što se vidi. Ako se ugao previše zalomi, ne treba se boriti, nego povući skup nekoliko metara pravo napred i početi ponovo.
Provera traje dva minuta i sprečava najgore situacije na putu. Proverava se da li je kuka pravilno spojena i zaključana, da li je sigurnosno uže ili lančić postavljen, da li je elektro konektor priključen i da li rade pokazivači smera i stop svetla. Dalje se proverava pritisak i stanje pneumatika prikolice, jer prikolice često stoje mesecima i gume se raspadaju od starosti, a ne od kilometara. Na kraju se proverava da li je teret vezan i da li je nogara prikolice podignuta i zaključana.
Za vozila koja vuku priključno vozilo važe stroža ograničenja od onih koja se primenjuju na putnički automobil bez prikolice, i ta ograničenja se razlikuju po vrsti puta. Zbog toga se pre puta proveravaju aktuelni propisi i saobraćajni znaci, jer prekršaj sa skupom vozila povlači i pitanje tehničke ispravnosti i osiguranja. Isto važi i za putovanje u inostranstvo, gde susedne države imaju svoje granice brzine za skup vozila i svoje uslove za registraciju prikolice. Prikolica u većini slučajeva ima sopstvenu registraciju i osiguranje, što se proverava pre polaska na duži put.
Prikolica se najčešće koristi u situacijama koje se ne planiraju mesecima unapred, dakle pri selidbi, kupovini polovnog vozila, prevozu čamca, motocikla ili građevinskog materijala. U tim trenucima vozači često pozajme prikolicu i krenu bez odgovarajuće kategorije, čime rizikuju kaznu, kaznene poene i odbijanje odštete od strane osiguranja u slučaju nezgode. Sedam časova obuke i jedan ispit su mala cena za mogućnost da se u takvim situacijama vozi legalno i sigurno. Uz to, vožnja sa prikolicom uči vozača da planira mnogo dalje unapred, a ta navika popravlja i svakodnevnu vožnju bez prikolice.
